Razvod braka za porodicu u kojoj se događa je stresno iskustvo, koje kod većine dece i roditelja koji su suočeni sa novonastalim uslovima izaziva intenzivne emocionalne reakcije.
Neki roditelji uprkos vlastitom emocionalnom stanju tokom razvoda, imaju kapaciteta i nalaze način da pruže adekvatnu podršku deci. Nažalost, neki se i sami teško suočavaju sa činjenicom razvoda braka pa samim tim je otežan odnos sa decom i bivšim partnerom, čime razvod postaje još teže i zahtevnije iskustvo.
Svest male dece o porodičnim odnosima je jako mala i oni teže ka tome da pronađu sigurne odnose u neposrednim porodičnim situacijama. Nakon odluke o razvodu, porodični sistem kakav je prethodno postojao u glavama svih članova porodice se raspada, svako od članova počinje da razvija novu priču na osnovu prethodnog zajedničkog iskustva. Tada su neke jednostavne stvari deci važne. Recimo, jedna od njih je pomoći im da razviju osećaj poznavanja, kada god roditeljima može da se pomogne da razjasne dvosmislenost, to će verovatno pomoći detetu da razvije osećaj selfa.
Na primer, ako se detetu kaže šta se događa i pomogne da stvori priču koja mu odgovara, dajući mu osećaj da ima mesto u procesu, onda ono može da u svojoj glavi preuzme kontrolu nad nepredvidljivošću događaja. Drugo, naknadna procena dece pokazuje veće stope uspešnosti kada roditelji prestanu da se svađaju jedno s drugim, i suzdržavaju se da to rade pred decom tokom perioda neposredno posle razvoda. Treće, redovan i pouzdan kontakt sa roditeljem koji je van kuće je važan.
U kliničkom radu sa decom i porodicama, retko se vidi da se bilo kom od ovih faktora posvećuje prava pažnja. Primećuje se da u situacijama, kada se dešava da odnos između roditelja nakon razvoda bude otvoreno neprijateljski, sa stalnim svađama na tačkama pristupa ili dugotrajnim sudskim raspravama javlja se problem u razvoju i održavanju afektivnog vezivanja.
Kada se razgovara o odsutnom roditelju to može često biti sa negativnom konotacijom, direktno izraženom negativnom emocijom, i diskvalifikacijom detetovog doživljaja odsutnog roditelja. Dete ovo može da doživi kao napad na deo sebe u svojoj unutrašnjoj odanosti odsutnom roditelju, i da bude provocirano da reaguje odbrambeno ili napadom u samoodbrani, što često dovodi do agresije i nasilja.
Dakle, dešava se da pored nesuglasica i osnovnih poteškoća tokom razvoda, neki partneri naročito oni koji su visoko konfliktni u svoj sukob uključuju i koriste decu kao sredstvo za pobedu na partnerom, koristeći se manipulativnim obrascima. U nekim ekstremnijim situacijama može se razviti ,,sindrom otuđenja od roditelja”.
O ovom sindromu, prvi put je pisao psihijatar Ričard A. Gardner. Radi se o sistematskom nastojanju jednog roditelja da distancira dete od drugog roditelja, da potpuno amputira iz života deteta, angažujući ga u procesu uništavanja afektivnih i porodičnih veza koje su nekad postojale. Partner koji se teže nosi sa odlukom o razvodu braka pokušava svoju ljutnju, razočarenje i povredu preneti na dete/decu, sa ciljem da se na taj način osveti partneru i otuđi ga od dece. Radi se o nemogućnošću tog partnera da se sopstvena povređenost razdvoji od potreba deteta koje su različite od toga. Reč je o nizu aktivnih ponašanja, verbalnih i neverbalnih poruka roditelja koji detetu šalju negativnu poruku o drugom roditelju sa ciljem njegovog isključivanja iz života deteta, iako za to ne postoji razlog koji proizilazi iz odnosa roditelj- dete.
Postojanje sindroma najbolje se može videti ukoliko postoje sledeće manifestacije: ocrnjivanje, dete navodi da mrzi jednog roditelja negirajući pozitivna iskustva koja su imali sa njim; racionalizacije za odbacivanje roditelja, jednog roditelja vide kao savršenog, bez ijedne mane, a drugog kao lošeg i navode samo mane; naglašavaju svoju volju u odlučivanju i postupanju prema roditelju kojeg odbijaju; nedostatak empatije prema roditelju kojeg odbijaju; uvek su na strani otuđujućeg roditelja, ne žele da čuju argument roditelja kojeg odbijaju; često koriste fraze iste kao i otuđujuć roditelj; odbijanje proširene porodice otuđenog roditelja… U procesu otuđivanja često učestvuje i šira porodica.
U ovakvim slučajevima se radi o emocionalnom zlostavljanju i to može imati dalekosežne posledice. Takve posledice mogu uticati na razvoj detetovog samovrednovanja i identiteta, mogu dovesti do poremećaja ponašanja, depresivnosti, slabijeg školskog uspeha, delikvencije, sklonosti ka drogama i alkoholu, osećaju krivice … Što duže traje teže se koriguje. Takva ponašanja mogu da se promene kada otuđeno dete ponovo uspostavi emocionalnu vezu sa drugim roditeljem.
Dragana Đorđević
Psiholog
