Dečiji strahovi, problemi sa spavanjem i kako ih prevazići – tema je za koju ste bili posebno zainteresovani, a o kojoj su diskutovali Marija Stojković, psihijatar, dečiji i adolescentni psihoanalitički psihoterapeut i Olga Borovnica, psiholog, sistemski porodični psihoterapeut.
Razgovor je vodila Maša Karleuša Valkanou, psiholog, sistemski porodični terapeut i edukant dečije i adolescentne psihoanalitičke psihoterapije.
Diskusiju ste mogli da pratite uživo na našoj Facebook stranici, na kojoj svakog drugog četvrtka imamo Live uključenja.
Dečiji strahovi, problemi sa spavanjem i kako ih prevazići – tema za koju ste bili posebno zainteresovani, a o kojoj će diskutovati Marija Stojković, psihijatar, dečiji i adolescentni psihoanalitički psihoterapeut i Olga Borovnica, sistemski porodični psihoterapeut.
Razgovor će voditi Maša Valkanou, sistemski porodični terapeut i edukant dečije i adolescentne psihoanalitičke psihoterapije.
Uključujemo se uživo na našoj Facebook stranici, u četvrtak 18.06.2020. u 19.30 časova.
Upoznajte se sa našim gostima:
Marija Stojković, psihijatar, dečiji i adolescentni psihoanalitički psihoterapeut i psihoanalitički psihoterapeut para roditelj-beba, 20 godina živela i radila u UK, predavač na Tavistock Klinici, Anna Freud Centru, Univerzitetu Essex. Pripada Asocijaciji grupnih i individualnih psihoterapeuta, supervizor i edukator Udruženja za dečiju adolescentnu psihoterapiju Srbije (UDAPS). Posebno interesovanje i karijerna posvećenost su bebe.
Olga Borovnica, sistemski porodični psihoterapeut, zaposlena u Gradskoj Bolnici u Dečijoj kući, radi sa decom i porodicama sa raznim teškoćama, počevši od razvojnih kašnjenja i raznih životnih kriza do anksioznih poremećaja, tikova, poremećaja u ponašanju.
Često smo u prilici da čujemo od nekoga ili da pročitamo neki tekst na temu pozitivnog razmišljanja, a uglavnom se stiče utisak da diskusija na tu temu ide ili u pravcu propagiranja velike benefiti od takvog kognitivnog stila, ili u pravcu prilične diskreditacije. Ako uzmemo jednu činjenicu u obzir, a to je da se kompleksne pojave jako retko mogu svrstati u samo dve kategorije, crnu ili belu, već da je verovatno po sredi čitav spektar sivog u kom mogu da leže, onda se nameće zaključak da diskusija na nivou isključivosti “ili/ili” teško da može da bude korisna.
Pozitivna psihologija je grana psihologije koja se bavi izučavanjem mehanizama postizanja zadovoljstva i ostvarenja nečijih potencijala, i kao takva iznedrila je brojne teorije i tehnike koje se između ostalog bave upravo pozitivnim razmišljanjem. Problematičnoj diskusiji doprinose pojedini promoteri te “pozitivne” filozofije koji preteranim pojednostavljenjima i nekritičnom primenom, sa nedovoljno znanja i razumevanja, više agresivnim marketingom nego argumentima predstavljaju tu ideju (vrlo često izlažući da aktivnim ponavljanjem pozitivnih misli emitujemo i privlačimo pozitivna događanja).
Ništa bolje ne stoje ni kritičari, koji takođe nerazumevanjem, ali i istim takvim preteranim pojednostavljenjima kritikuju ideju (navodeći da je nerealno da se pozitivno razmišljanje dostigne papagajskim ponavljanjem fraza i da se time “privlače” pozitivni događaji, a ignorišući stvarna saznanja pozitivne psihologije da se pozitivno razmišljanje uopšte ne svodi na to ponavljanje mantri, i ne dostiže se tim putem). Ovaj tekst zato ima za cilj da pokuša da pomiri ekstreme (u meri u kojoj je to izvodljivo) i to upravo kroz balans opravdanog dela kritike i argumentovanog dela odbrane “Pozitivnog razmišljanja”.
Za početak dobro je da pođemo od toga da su emocije uglavnom konceptualizovane kao unutrašnji doživljaji koji se javljaju u situacijama kada se događa nešto što je nama važno, što ima visoku vrednost, pa je iz takve definicije jasno da su emocije ustvari svojevrsni unutrašnji signali/alarmi na koje treba obratiti pažnju. Postojanje neprijatne emocije je psihološki veoma dobro i korisno, zato što nas trenutno alarmira da je ta neka naša vrednost ugrožena, i svojim prisustvom nas emocija priprema, mobiliše (psiho-fiziološki) za adaptaciju, a adaptacija je upravio i svrha pojavljivanja emocija.
Najbolji dokaz iz stvarnosti, o važnosti neprijatnih emocija je lingvistički jezik (u svim društvima), jer u svakom jeziku imamo mnogo više reči za neprijatna osećanja (oko 8-12 puta), nego za prijatna, što čak i evolutivno sugeriše da smo preživeli i razvijali se zahvaljujući sposobnosti da se blagovremeno (trenutno) alarmiramo za problem i da se tako pripremljeni angažujemo na prevazilaženju. Teško je zamisliti da bi preživeli, da kojim slučajem nismo sposobni da osetimo na pr. strah (neprijatnu emociju).
Sve ovo je navedeno kako bi čitalac razumeo da su neprijatne emocije važne i da nema smisla bežati od njih i suprotstavljati im se (pogotovu ne forsiranim papagajskim ponavljanjem pozitivnih fraza).
Zamka pozitivnog razmišljanja: Ako se osoba nije u potpunosti suočila sa onim što joj je problem, ako nije osvestila sve važne misaone procese koji ga prate ili koji čak mogu biti prethodnik, pa i glavni uzročnik problema, onda će isforsirano, prevremeno pozitivno razmišljanje predstavljati bežanje od problema ili će samo da maskira problem, i neće dozvoliti da se u psihološkom smislu odradi važna i adekvatna mentalna analiza problema, koja bi pomogla prevazilaženju. Tada psihološki uzrok problema ostaje na nesvesnom i predsvesnom nivou, i nije obrađen, na njega se onda ne utiče i on onda opstaje ili u istom obliku, ili menja pojavni oblik, ali je i dalje nerešeni problem koji itekako “radi” i utiče na kvalitet života. Neobrađeni problem tako sigurno nastavlja da vrši i psihološki, i psihosomatski i praktični uticaj na život. Zaključak: Pozitivno razmišljanje nije način da se suočavamo sa problemom i neprijatnim emocijama!
Pozitivno razmišljanje kao lek: Pozitivno razmišljanje je sa druge strane ipak važan, a reklo bi se i neophodan, ključan deo ne samo psihološkog lečenja, već i rasta i dostizanja kvalitetnijeg života, ali je presudna njegova uvremenjenost. Ono se ohrabruje i dobro je da se smisleno i argumentovano praktikuje tek nakon adekvatne psihološke obrade direktnog problema i patnje. Kada osoba razume patnju, i konsekventno umanji patnju ili se oslobodi intenzivne patnje, onda ona ne postaje automatski srećnija, već samo u sebi oslobađa prostor za doživljaj većeg zadovoljstva, i zato je “pozitivno razmišljanje” lek, i tek tada treba raditi na pozitivnijem kognitivnom stilu razmišljanja, jer će takav stil biti u stanju da stimuliše i izoštri “senzore za dobro”, pa će osoba biti spremnija i da prepozna, ali i da se angažuje na dostizanju većeg zadovoljstva, a to je ono što nam je većini i cilj. Zaključak: Pozitivno razmišljanje jeste način da “rastemo” i uvećavamo kvalitet i zadovoljstvo življenja!
Nezrelo razmišljanje bi dakle bilo ono koje sugeriše zaključak da to što je emocija neprijatna jeste automatski znak da treba da je izbegnemo, i da se preorijentišemo na pozitivno razmišljanje! Ne nikako! Neprijatna emocija je znak da treba da je prepoznamo, da je čujemo šta nam govori i adekvatno odgovorimo na nju! Nakon toga sledi pozitivna psihologija i pozitivno razmišljanje koje jeste zdrav razvojni model za unapređenje i samoostvarenje, za ono što se zove – Samoaktualizacija.
Samoubistvo, suicid (lat. sui – sebe, occidere – ubiti) je aktivni ili pasivni autodestruktivni čin u kojem čovek svesno i namerno oduzima sebi život, zbog različitih motiva. Prema psihoanalizi samoubistvo je čin pobune ega protiv tiranskog superega i, istovremeno, poslednji pokušaj zadobijanja njegove naklonosti. Mnoge osobe reaguju suicidalnim idejama u kriznim situacijama, a da mogu proći godine da ih ne ostvare. Nekad se okolini čini da osobe koriste suicidalne intencije da bi izazvale pažnju okoline. Ipak, na svaku suicidalnu težnju treba na vreme obratiti pažnju. Postoji više podela suicida prema motivu, prema tipu, načinu izvršenja.
Kroz ljudsku istoriju samoubistvo je shvatano i prihvatano na različite načine u zavisnosti od epoha, ljudskih grupa, kultura i religija.
U praistorijskom periodu samoubistvo je bio čin kojim je pojedinac pomagao grupi da preživi tj. da sačuva hranu. Platon je samoubistvo osuđivao, nazivajući ga sramotnim činom. Stoici dopuštaju samoubistvo ako je „racionalni rastanak sa životom“, na primer iz patriotskih razloga ili zbog neizlečive bolesti. Japanci vekovima poštuju samoubice i prema samoubistvu postoji prihvatljiv i odobravajući stav.
Istorija beleži mnoge slavne samoubice, među umetnicima – Van Goga, državnicima, vladarima i vojskovođama – Sardanapala, Nerona, Marka Antonija, Stevana Sindjelića, Gebelsa, Geringa, Hitlera, Salvadorea Aljendea, književnicima – Majakovskog, Jesenjina, Džeka Londona, Virdžinije Volf (koja je napunila džepove svog kaputa kamenjem i mirno krenula ka reci kraj kuće), Hemingveja, u čijoj je porodici postojao veliki broj samoubistava. Zna se i da je Hemigvej pred kraj svog života pio čak i do tri flaše viskija sa šakom lekova. Ritualna samoubistva češća su u sektama, pod snažnim uticajem induktora.
I pored brojnih pokušaja teško je naći biološku osnovu za samoubistvo. Utvrdjeno je da umanjenje centralne seratoninske akcije ima udela u suicidalnom ponašanju. Primećeno je da niske koncentracije metabolite seratonina, 5 hidroksi-indolsirćetnekiseline u cerebrospinalnoj tečnosti povezane sa suicidalnim ponašanjem.
Samoubistvo predstavlja jedan od vodećih uzroka prerane smrti koju je moguće sprečiti. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO), samoubistva su jedan od vodećih uzroka smrti širom sveta. U Srbiji stopa samoubistva je izuzetno visoka (19,5 %) i svrstava nas na 13. mesto u svetu.
Rizik od samoubistva kod zavisnika psihoaktivnih supstanci je 14 puta veći nego nego u opštoj populaciji. Kod bolesti zavisnosti učestalost suicida je 20%, a kod depresije 15%. Posebno je zanimljivo da je ½ pacijenata koji su pokušali suicid bilo u kontaktu sa lekarom poslednjih mesec dana koji je prethodio suicidu (bilo koje specijalnosti ) a da nisu pričali o tome. S tim u vezi lekar mora znati da pitanja koja se postavljaju vezana za suicide NE povećavaju rizik od suicida. Šta vise, sve pacijente koji se ispituju psihijatrijski treba pitati o suicidalnosti da bi se ustanovio stepen rizika, ali i zbog činjenice da takva pitanja smanjuju napetost. A pacijent oseti olakšanje i razumevanje. Osećanje nelagode pri tome nije retko ali je svest o nelagodi korisna i pomaže lekaru da suicidalnost ne ignoriše i ne poriče.
Rizik se utvrdjuje pitanjima koja pokrivaju najpre životnu istoriju a zatim aktuelni period. Da li ste ikada u životu pokušali da se ubijete? Da li Vam se sada život čini besmislen? Da li razmišljate o samoubistvu (imate “crne misli”). Da li planirate da oduzmete sebi život? Da li razmišljate o načinu, mestu, okolnostima? Da li ste pokušali da se ubijete u proteklih mesec dana? Da li ste se samopovredjivali?
Značajni faktori u proceni rizika je i podatak o ranijim pokušajima, pol i starost (veći rizik kod starijih muškaraca), psihosocijalni faktori (nedavni gubitak, krizna situacija), prisustvo suicida u porodici, pristupačnost smrtonosnih sredstava.
Mnogi filozofi ne samo psihijatri su raspravljali o tome da li je čovek gospodar svog života i da li ima pravo da ga sam sebi oduzme kao i to da li je samoubistvo kukavički čin ili je pak za to potrebna hrabrost. Seneka je govorio, “Nek nas vode i mudrost i hrabrost da se svoje egzistencije oslobodimo čim nam postane teret”. A ja bih ovo izlaganje završila Sokratovim rečima. “Čovek je u životu kao na straži i svoje mesto ne sme da napusti”. Vodimo računa o svom životu i jedni o drugima.
Dr Marija Dabetić Specijalista psihijatrije i psihoterapeut pod supervizijom
