Pozitivno razmišljanje (i zamka i lek)






Često smo u prilici da čujemo od nekoga ili da pročitamo neki tekst na temu pozitivnog razmišljanja, a uglavnom se stiče utisak da diskusija na tu temu ide ili u pravcu propagiranja velike benefiti od takvog kognitivnog stila, ili u pravcu prilične diskreditacije. Ako uzmemo jednu činjenicu u obzir, a to je da se kompleksne pojave jako retko mogu svrstati u samo dve kategorije, crnu ili belu, već da je verovatno po sredi čitav spektar sivog u kom mogu da leže, onda se nameće zaključak da diskusija na nivou isključivosti "ili/ili" teško da može da bude korisna. 





Pozitivna psihologija je grana psihologije koja se bavi izučavanjem mehanizama postizanja zadovoljstva i ostvarenja nečijih potencijala, i kao takva iznedrila je brojne teorije i tehnike koje se između ostalog bave upravo pozitivnim razmišljanjem. Problematičnoj diskusiji doprinose pojedini promoteri te "pozitivne" filozofije koji preteranim pojednostavljenjima i nekritičnom primenom, sa nedovoljno znanja i razumevanja, više agresivnim marketingom nego argumentima predstavljaju tu ideju (vrlo često izlažući da aktivnim ponavljanjem pozitivnih misli emitujemo i privlačimo pozitivna događanja).





Ništa bolje ne stoje ni kritičari, koji takođe nerazumevanjem, ali i istim takvim preteranim pojednostavljenjima kritikuju ideju (navodeći da je nerealno da se pozitivno razmišljanje dostigne papagajskim ponavljanjem fraza i da se time "privlače" pozitivni događaji, a ignorišući stvarna saznanja pozitivne psihologije da se pozitivno razmišljanje uopšte ne svodi na to ponavljanje mantri, i ne dostiže se tim putem). Ovaj tekst zato ima za cilj da pokuša da pomiri ekstreme (u meri u kojoj je to izvodljivo) i to upravo kroz balans opravdanog dela kritike i argumentovanog dela odbrane "Pozitivnog razmišljanja".





Za početak dobro je da pođemo od toga da su emocije uglavnom konceptualizovane kao unutrašnji doživljaji koji se javljaju u situacijama kada se događa nešto što je nama važno, što ima visoku vrednost, pa je iz takve definicije jasno da su emocije ustvari svojevrsni unutrašnji signali/alarmi na koje treba obratiti pažnju. Postojanje neprijatne emocije je psihološki veoma dobro i korisno, zato što nas trenutno alarmira da je ta neka naša vrednost ugrožena, i svojim prisustvom nas emocija priprema, mobiliše (psiho-fiziološki) za adaptaciju, a adaptacija je upravio i svrha pojavljivanja emocija.





Najbolji dokaz iz stvarnosti, o važnosti neprijatnih emocija je lingvistički jezik (u svim društvima), jer u svakom jeziku imamo mnogo više reči za neprijatna osećanja (oko 8-12 puta), nego za prijatna, što čak i evolutivno sugeriše da smo preživeli i razvijali se zahvaljujući sposobnosti da se blagovremeno (trenutno) alarmiramo za problem i da se tako pripremljeni angažujemo na prevazilaženju. Teško je zamisliti da bi preživeli, da kojim slučajem nismo sposobni da osetimo na pr. strah (neprijatnu emociju). 





Sve ovo je navedeno kako bi čitalac razumeo da su neprijatne emocije važne i da nema smisla bežati od njih i suprotstavljati im se (pogotovu ne forsiranim papagajskim ponavljanjem pozitivnih fraza).





Zamka pozitivnog razmišljanja: Ako se osoba nije u potpunosti suočila sa onim što joj je problem, ako nije osvestila sve važne misaone procese koji ga prate ili koji čak mogu biti prethodnik, pa i glavni uzročnik problema, onda će isforsirano, prevremeno pozitivno razmišljanje predstavljati bežanje od problema ili će samo da maskira problem, i neće dozvoliti da se u psihološkom smislu odradi važna i adekvatna mentalna analiza problema, koja bi pomogla prevazilaženju. Tada psihološki uzrok problema ostaje na nesvesnom i predsvesnom nivou, i nije obrađen, na njega se onda ne utiče i on onda opstaje ili u istom obliku, ili menja pojavni oblik, ali je i dalje nerešeni problem koji itekako "radi" i utiče na kvalitet života. Neobrađeni problem tako sigurno nastavlja da vrši i psihološki, i psihosomatski i praktični uticaj na život. Zaključak: Pozitivno razmišljanje nije način da se suočavamo sa problemom i neprijatnim emocijama!





Pozitivno razmišljanje kao lek: Pozitivno razmišljanje je sa druge strane ipak važan, a reklo bi se i neophodan, ključan deo ne samo psihološkog lečenja, već i rasta i dostizanja kvalitetnijeg života, ali je presudna njegova uvremenjenost. Ono se ohrabruje i dobro je da se smisleno i argumentovano praktikuje tek nakon adekvatne psihološke obrade direktnog problema i patnje. Kada osoba razume patnju, i konsekventno umanji patnju ili se oslobodi intenzivne patnje, onda ona ne postaje automatski srećnija, već samo u sebi oslobađa prostor za doživljaj većeg zadovoljstva, i zato je "pozitivno razmišljanje" lek, i tek tada treba raditi na pozitivnijem kognitivnom stilu razmišljanja, jer će takav stil biti u stanju da stimuliše i izoštri "senzore za dobro", pa će osoba biti spremnija i da prepozna, ali i da se angažuje na dostizanju većeg zadovoljstva, a to je ono što nam je većini i cilj. Zaključak: Pozitivno razmišljanje jeste način da "rastemo" i uvećavamo kvalitet i zadovoljstvo življenja!





Nezrelo razmišljanje bi dakle bilo ono koje sugeriše zaključak da to što je emocija neprijatna jeste automatski znak da treba da je izbegnemo, i da se preorijentišemo na pozitivno razmišljanje! Ne nikako! Neprijatna emocija je znak da treba da je prepoznamo, da je čujemo šta nam govori i adekvatno odgovorimo na nju! Nakon toga sledi pozitivna psihologija i pozitivno razmišljanje koje jeste zdrav razvojni model za unapređenje i samoostvarenje, za ono što se zove – Samoaktualizacija.





MS Fedor Munižaba
Klinički Psiholog


Podeli ovaj članak