Psihijatrijska pomoć

Prema vrsti psihološkog poremećaja određuje se individualni plan tretmana koji uključuje psihoterapijski rad, a može ili ne mora uključivati farmakoterapiju, dnevnu bolnicu ili grupni rad (u dogovoru sa pacijentom, njegovom porodicom i prema vrsti psihičke bolesti).

Psihijatrija je medicinska grana koja kao takva postoji više od 2 veka, a posvećena je mentalnim poremećajima. Određena mentalna bolest se prvo dijagnostifikuje (odredi se prema kliničkoj slici i razgovoru sa samom osobom i/ili njenim značajnim osobama), a zatim se leči određenom terapijom.

Terapije koje psihijatri mogu preporučiti su medikamentna (lekovi koji utiču na određena mentalna stanja), psihoterapija (koju može vršiti samo školovani psihoterapeut), radna terapija (određene aktivnosti) i slično.

Tretman psihijatra se može sprovoditi ambulantno na dnevnoj, nedeljnoj ili mesečnoj bazi, kao i u bolničkim uslovima, u zavisnosti od ozbiljnosti psihičkog stanja.

Mnogi ljudi se plaše hospitalizacije, što je zaostavština pređašnjeg vremena. Institucije za mentalno zdravlje su pre dva veka izgledale značajno drugačije nego danas, a razlika je neuporediva i kada se posmatraju samo prethodne tri –četiri decenije.

Danas je strah od hospitalizacije samo mit. Možda niste znali, ali poslednjih godina je mnogo teže da uđete u psihijatrijsku ustanovu, a iz nje bivate otpušteni mnogo pre nego što ste to sami poželeli. Više o hospitalizaciji u Srbiji.

Posebno važna stvar kojom se psihijatar bavi zajedno sa psihologom i drugim saradnicima u oblasti mentalnog zdravlja je prevencija mentalnih poremećaja ili bolesti. Prevencija znači da se na vreme odrede rizični faktori kod neke osobe koji mogu dovesti do mentalnih poremećaja i da se podstakne lični razvoj u pravcu koji obezbeđuje snažnu i mentalno zdravu ličnost.

Aktivnosti prevencije u oblasti mentalnog zdravlja su upućene svima, naročito mladim ljudima, obezbeđujući neometano psihološko sazrevanje, kao i pun razvoj ličnih i kreativnih potencijala.

Koji mentalni poremećaji obično uključuju i medikamentnu terapiju?

Medikamentna terapija se obično preporučuje u lečenju sledećih stanja:

• Psihotična stanja (šizofrenija, šizoafektivna psihoza, psihotična depresija, psihotična manija, psihoze izazvane trovanjem ili psihoaktivnim supstancama itd)
• Bolesti zavisnosti (prilikom faze detoksifikacije, kao olakšanje simptoma krize)
• Intenzivnih anksioznih i depresivnih stanja (kao privremena mera dok psihoterapija ne počne da daje rezultate)

Da li može neko zahtevati od mene da uzmem lekove, ako to ne želim?

Ne, nikako. Psihijatar je dužan da pacijentu iznese sve mogućnosti lečenja njegovog stanja. Takođe je dužan da za svaki lek koji preporučuje predloži i alternativu i objasni specifično dejstvo svakog leka. Osim pozitivnih efekata koje očekuje, psihijatar je dužan da opiše i sve moguće neprijatnosti koje neki lek može prouzrokovati, kao i eventualne rizike, ako oni postoje.

Pacijent SAM odlučuje o tome da li želi da koristi određeni lek ili ne, kada je siguran da razume sve efekte primene nekog medicinskog sredstva. Naravno, ako pacijent nije u svesnom i orijentisanom stanju, a njegovo zdravstveno stanje zahteva hitnu medicinsku meru za njega mogu odlučiti članovi porodice ili lekar tj. konzilijum lekara.

Lekovi da ili ne?

Većina ljudi ne voli medikamentu terapiju i izbegava lekove. Ovaj stav je za pohvalu, jer vodi računa o celokupnoj zdravstvenoj dobrobiti čoveka. S druge strane štetno je po psihofizičko stanje neke osobe da ne uzme terapiju koja mu je potrebna.

Osobe koje imaju psihotičnu epizodu ili određene mentalne poremećaje koji zahtevaju medikamentnu terapiju u određenoj fazi njihovog lečenja treba da uzimaju odgovarajuće lekove inače im neće biti bolje.

Svaki dan psihoze više u njihovom životu osiromašuje njihove potencijale i šansu za zdrav i ispunjen život, a svaki dan u kome je psihotično stanje sprečeno daje novu šansu za razvoj. Nekad nažalost da bismo izbegli psihotičnu epizodu, moramo to učiniti direktnim sredstvima, tj lekovima.

Takođe, potpuno podržavamo roditelje da ispitaju sve moguće opcije i dobiju sve informacije o određenoj bolesti, lekovima i metodama lečenja, kao i upoređivanje mišljenja različitih stručnjaka kako bi bili u potpunosti sigurni da biraju najbolju terapiju za svoje dete.

Vlada mit da uzimanje lekova znači da se osoba predala i da je „neizlečiv slučaj koji će sad celog života biti na lekovima“. Naprotiv, lekovi su pomoćno sredstvo koje se uzima u određenom, kontrolisanom i ograničenom periodu koji osoba treba da maksimalno aktivno iskoristi za menjanje sebe i svoje životne situacije, kako bi što brže ozdravila.

Koje sve poremećaje leči psihijatar?

U poremećaje odraslog doba koje leči psihijatar spadaju najčešće depresivni i anksiozni poremećaji različitog intenziteta, panična stanja, bipolarni, manični, poremećaji ishrane, opsesivno – kompulzivni poremećaji, posttraumatski stresni sindrom, disocijativni poremećaj, šizofrenija, šizoafektivna psihoza, paranoidni poremećaji, različiti oblici zloupotrebe supstanci (alkohol, heroin, kokain i druge), poremećaji spavanja, seksualnih funkcija i drugo.

U poremećaje dečijeg doba spadaju autizam i njegov spektar, poremećaj pažnje i hiperaktivnosti, enureza, turetov sindrom, tikovi i drugo.

U kojim slučajevima je moguća prisilna hospitalizacija u Srbiji?

Prisilna hospitalizacija (lečenje protiv volje pacijenta) može se primeniti samo u dva slučaja:

• kada zbog svog manifestnog psihičkog poremećaja bolesnik ugrožava svoj život i svoje bitne egzistencijalne interese
• kada iz istih razloga ugrožava život i vitalne egzistencijalne interese drugih subjekata.

Prisilna hospitalizacija se preduzima samo onda kada su prethodno iscrpljene sve mogućnosti da pacijent dobrovoljno prihvati lečenje i kada težina i urgentnost kliničke slike zahteva da se to učini bez odlaganja. Lečenje protiv volje pacijenta može da traje samo onoliko koliko traje onaj deo psihijatrijske simptomatologije koje pacijenta čini očigledno “opasnim za sebe i okolinu”.

U praktičnom smislu ako ne pokušavate da se ubijete ili nekog ubijete, ne možete biti zadržani u bolnici protiv sopstvene volje.

Psihijatrijsko lečenje obično podrazumeva kombinovane metode lečenja koje u fazama akutne psihotične epizode mogu podrazumevati i hospitalizaciju. Kada je stanje pacijenta stabilno prelazi se na druge forme lečenja koje se više oslanjaju na psihoterapijski rad, individualan i grupni, kao i aktivnosti dnevno-bolničkog tipa.

Šta činiti kada mislite da se neko u vašoj okolini ili vama blizak ponaša na izuzetno neuobičajen način?

Ponašanje osobe koja ima izražene mentalne smetnje i koja se nalazi u trenutnom pogoršanju (odnosno psihotičnoj epizodi) obično je upadljivo i jasno vidljivo za okolinu. Osoba može da vrišti, da se ubrzano kreće, da govori besmislice i pokazuje znake ekstremnog uznemirenja. U tom trenutku potrebno je ostati pribran i smiren. Ako vam je to bliska osoba, probajte da je umirite. Ne raspravljajte se sa njom, ne govorite joj da se ponaša nerazumno i što je još važnije ne plašite je lekarima, bolnicama, policijom i slično. Samo budite prisutni uz nju i svojom smirenošću pružite tačku oslonca. Možete reći polako, pomoći ćemo ti, nisi sam, diši duboko i neke jednostavne reči umirenja sa eventualno jasnim instrukcijama – sedi ovde, popi vodu, diši polako itd. Ako procenite da je osoba suviše uznemirena, pozvaćete u isto vreme i policiju i hitnu pomoć, jer hitna pomoć može da reaguje tek pošto ste prijavili slučaj i policiji. Kada dođu kola hitne pomoći, ako vam je bliska osoba u pitanju, pođite sa njom, sigurno će joj biti potrebne razne stvari nakon što uznemirenje prođe. Kada osoba dobije odgovarajuću terapiju, ona će se smiriti. Najverovatnije je da će ostati 24 sata u ustanovi u kojoj je primljena i da će konzilijum u tom roku doneti procenu psihičkog stanja i odluku o daljoj terapiji.

Agresivnost osoba sa mentalnim smetnjama je mit sa kojim se u današnjem društvu često suočavamo. Veoma je retko da osoba s psihičkim problemima bude opasna po okolinu. Ipak, ako je u pitanju baš ovakav slučaj tj. u slučaju da je osoba agresivna i da je ta agresija uperena protiv drugih ljudi ili vas, najbolje je da momentalno napustite situaciju, po mogućstvu zaključate osobu i pozovete policiju i hitnu pomoć. Nemojte računati da vas neko vama blizak neće povrediti jer vas voli, u psihotičnom stanju osoba nije u mogućnosti da rasuđuje i može povrediti i ljude koje najviše voli.

Izvod iz zakona:

Službena lica ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove i zdravstveniradnici hitne medicinske pomoći, dužni su da bez odlaganja lice sa mentalnim smetnjama odvedu u najbliži dom zdravlja ili zavod za hitnu medicinsku pomoć. Ukoliko doktor medicine doma zdravlja ili zavoda za hitnu medicinsku pomoć proceni, na osnovu pregleda, da je potrebno stacionarno lečenje, uputiće bez odlagaganja lice sa mentalnim smetnjama u psihijatrijsku ustanovu. Psihijatar koji primi lice dužan je da bez odlaganja izvrši njegov pregled, kako bi utvrdio da li postoje zdravstveni razlozi za njegovo stacionarno lečenje.

Psihijatar će odluku o zadržavanju bez pristanka na prigodan način saopštiti i obrazložiti licu sa mentalnim smetnjama zadržanom bez pristanka i upoznati ga sa razlozima i ciljevima takvog zadržavanja, kao i sa njegovim pravima i dužnostima. Po prijemu lica sa mentalnim smetnjama u psihijatrijsku ustanovu, najkasnije prvog radnog dana konzilijum psihijatrijske ustanove odlučiće da li će se ovo lice zadržati na daljem bolničkom lečenju, ili će biti otpušteno.

Programi Odeljenja za psihotične poremećaje obuhvataju:

• Dnevnu bolnicu
• Bolnicu zatvorenog tipa