Razgovor na temu “Anksioznost u izolaciji” (VIDEO)

Maša Karleuša Valkanou, Fedor Munižaba i Uroš Antić, psiholozi i psihoterapeuti Centra Reverie govorili su na temu – anksioznost u izolaciji povodom pandemije COVID 19.

Live uključenje u razgovor je emitovano na Facebook stranici Centar za psihologiju, psihoterapiju i edukaciju Reverie.

Snimak razgovora možete pogledati na našem Youtube kanalu:

Kako razgovarati sa detetom o corona virusu

Kako pomoći deci da bolje razumeju šta je corona virus

Pandemija corona virusa dovela je do normalne i očekivane uznemirenosti kod građana i povećala komunikaciju na temu zdravlja, faktora rizika i zaštite. Odrasli gledaju vesti, međusobno pričaju, daju savete jedni drugima i podršku. Deca čuju samo deo vesti iz emisija, sekvencu razgovora roditelja, vide bolnice, maske, karantine na TV, dosta toga ne razumeju a  osećaju anksioznost i strah odraslih. Iz svih tih segmenata deca prave priču koja možda nije tačna, koja je često predimenzionirana i u skladu sa njihovim magijskim mišljenjem i koja može još više da ih uznemiri i uplaši.  

Važno je za početak da roditelji, jezikom koji je prilagođen uzrastu deteta, pričaju sa decom o virusu.  Razgovor je važan zbog psihičkog zdravlja deteta  – znajući šta je corona dete dobija ime za svoj strah i samim tim dobija kontrolu jer ima informacije sa čim se bori i kako treba da se zaštiti, dobija dozvolu da pita i priča o svemu što ga zanima sa odraslima.

Razgovor je važan i zbog fizičkog zdravlja deteta  – razumejući i usvajajući mere opreza dete i samo izbegava rizične situacije (npr ne buni se kada mu roditelji stave masku u prevozu) i štiti se (ne rukuje se i ne ljubi sa drugima).

Kako treba sa decom razgovarati o virusu u zavisnosti od uzrasta:

  • Deci predškolskog uzrasta treba jednostavnim jezikom, kratko i bez puno detalja, objasniti da su se neki ljudi, u raznim zemljama, razboleli od novog virusa, da se on može preneti kada smo blizu nekoga ko je već bolestan i kija, kašlje u našem pravcu ili se ljubimo sa njim, rukujemo…(možete im pokazati jednostavne animirane slike koje se mogu naći na internetu).  Objasniti deci da je zato važno da se ne viđamo sa puno ljudi, da se trudimo da ne pipamo lice i da ne stavljamo ruke u usta, oči,  jer onda virus sa ruku uđe u naše telo. Možete napraviti poređenje sa bilo kojim gripom koje je dete imalo pa nije išlo u vrtić, ili kada je neki drugar bio bolestan pa niste išli kod njega da se ne zarazite. Objasniti detetu da se zato neko vreme neće ići u vrtić i da je važno da peremo češće ruke. Pokazati detetu slikice kako se peru ruke, pokazivati mu na našem pimeru, brojati do 20 da bi dete znalo koliko ruke treba prati, ili mu staviti mali peščani sat ili štopericu da mu bude zabavno.
  • Deci u mlađim razredima osnovne škole treba malo detaljnije objasniti o virusu, pošto su oni verovatno već dosta toga čuli od odraslih, vršnjaka, ili preko TV i drugih medija. ).  Pitati ih šta su oni čuli o virusu i šta pričaju njihovi vršnajci kako bi mogli da im pomognete da razdvoje istinite od neistinitih podataka koji su tu često samo da zaplaše i podignu anksioznost. Reći im kako se virus zove, objasniti im šta znači pandemija, ako pokažu radoznalost pokazati im snimak kako se virus prenosi (prilagođen uzrastu, animirani). Više staviti naglasak na akciji koje ljudi čine da bi se zaštitili, i objasniti ulogu karantina, maski, rukavica. Konkretne stvari koje štite daće deci osećaj kontrole i smanjiće njihovu bespomoćnost.
  • Deca u višim razredima osnovne škole i srednjoj školi su dovoljno kognitivno zrela da sa  njima možete pričati ozbiljnije, na sličan način  kao i sa drugim odraslima. Važno je da im date tačne, jasne i relevantne informacije, jer oni već o svemu mogu i sami da vide na internetu, a krivljenje informacija samo će pojačati njihovo nepoverenje u vas i u sistem.

Možete posetiti i odličan sajt sa slikama koji daje objašnjenje šta je corona virus i nudi slike pristupačne i mlađoj deci https://www.livescience.com/coronavirus-kids-guide.html

Odrasli, s obzirom da su imali više iskustva u životu i suočavali su se sa nekim teškim situacijama i gubitcima obično više brinu nego deca. Deca prate odrasle, osećaju njihovu brigu i ako su roditelji dosta anksiozni oko novonastale situacije  biće i deca. Svojim jasnim i smirenim objašnjenjem i ponašanjem u toku dana pomoćićete i deci da se osete sigurnije.

Deca vole strukturu i rutinu tako da je bitno da svaki dan ima ritam i red, bez obzira što se ne ide u školu/vrtić. Napravite raspored šta će se raditi u toku dana, kada je vreme za čitanje, domaće zadatke, sport, zabavu. Uključite ih u kućne aktivnosti, igrajte društvene igre, čitajte im, crtajte, nađite na internetu razne edukativne  materijale.

Školska deca mogu jedan deo dana posvetiti ponavljanju neke lekcije koje su učili i polako savladavati nove. Neke dečije pozorišne predstave biće prikazivane online (https://www.pinokio.rs/), mogu slušati zvučne knjige (https://www.zrbiblio.rs/index.php/sr-YU/zvucne-knjige),  a neki muzeji širom sveta će biti dostupni za online posete (https://bookiraj.com/2020/03/lista-muzeja-koje-mozete-obici-virtuelno-dok-sedite-kod-kuce/) .

Omogućite deci da se vide online sa svojim drugarima, da bi održali kontakte i mogli sa svojim vršnjacima podele neke teme ili pitanja. Naravno, bitno je i  korišćenje interneta svesti na razumnu meru, i ono ne bi trebalo da u značajnoj meri bude veće nego tokom drugih radnih dana. 

Važno je znati i da deca različito reaguju, te će neka biti u strahu i povišeno anksiozna i oprezna (češće će prati ruke, pitati o virusu, plašiti se izlaska napolje), neka će se braniti humorom (kao i odrasli deliće slike i šale na račun virusa, zadirkivaće jedni druge –“dobićeš koronu”), treći će negirati problem (uvek će imati neki kontraargument kada se priča o virusu kako bi umanjili značaj, neće slediti uputstva roditelja, tražiće uporno da idu kod drugova ili da im neko dođe), četvrti će tragati za informacijama i pokazivati povišenu radoznalost jer će im znanje davati osećaj kontrole….

Način na koji dete reaguje zavisi od njegovih crta temperamenta, od  iskustava koje je do sada imalo, od odnosa sa roditeljima i drugim značajnim ljudima/vršnjacima. Roditelj je tu da se uskladi sa detetovim načinom reagovanja, da ga ne kritikuje što se plaši, plače ili se ruga strahu drugih i  pruži mu podršku i sigurnost. 

Olga Borovnica
Psiholog, porodični psihoterapeut

Kako ostati JA u doba Korone

Citat koji kruži Italijom podseća nas: ,,Sada budimo udaljeni jedni od drugih da bismo kasnije mogli da se grlimo”. Ali, čak i kada smo u samoizolaciji i održavamo socijalnu distancu možemo mnogo toga da učinimo i za sebe i za druge.

Iako moramo da ostanemo u svojim kućama, to ne znači da se moramo izolavati u svakom smislu. Postoji puno neizvesnosti, puno informacija koje su uglavnom negativne i biti sam sa svojim mislima može dovesti do osećaja anksioznosti više nego pre.

Veoma je bitno ostati u komunikaciji putem telefona, skajpa… sa porodicom, odraslom decom, prijateljima, komšijama i drugim ljudima koji su nam bitni. Naročito onima koji ulivaju osećaj smirenosti, stabilnosti a ne haosa. Ovaj trenutak nas poziva i  da budemo nežni prema sebi. Trudite se da održite redovne rutine koje donose udobnosti i stabilnost. Terapija, razgovor, vežbanje, čitanje pevanje…

Tačno je, da u ovoj situaciji  na mnoge stvari ne možemo da utičemo, ali ono što možemo jeste da budemo odgovorni, ostanemo kod kuće, vodimo računa o higijeni i načinu zaštite od virusa u slučaju izlaska iz kuće, držati određenu udaljenost kada smo van kuće, više sna, jačanje imuniteta… Takođe, informacije mogu dosta da utiču na naše psihičko stanje, treba da budemo informisani, ali ne opsesivno proveravati vesti.

Naravno, mi smo u vremenu masovnih previranja, postoje i stvari koje su izvan naše kontrole, uključujući i koliko će dugo trajati pandemija, šta ako ostanem bez posla, šta ako se ja ili neko od mojih bližnjih razboli…

Stvoriti osećaj sigurnosti je nekada lakše reći nego učiniti. Tako da, u redu je nekada biti zabrinut, uplašen, ljut, nesiguran, razočaran, nestrpljiv, nezainteresovan…

U takvim situacijama, ne treba biti strog prema sebi, u redu je imati takva osećanja i treba ih pustiti da izadju iz nas. 

Važno je da nas strah ne preplavi, ne vodi u izolaciju, da sami naši strahovi i anksioznost ne postanu pandemija, da ostanemo racionalni i hrabri, i da pronađemo načine kako da ublažimo taj osećaj. Budimo strpljivi i ljubazni prema sebi jer prolazimo kroz teško vreme.

Dragana Đorđević
Psiholog i psihoterapeut