U četvrtak 26.11. sa početkom u 19:30h, biće održano edukativno predavanje na temu “Emocionalni odgovor na pandemiju – kako se izboriti?”, u organizaciji MENSA Srbija. O ovoj temi diskutovaće naši članovi i stručnjaci u oblasti psihologije i psihoterapije, Maša Karleuša Valkanou, Fedor Munižaba i Goran Tomin.
Moderator: Jelena Isajlović
Prenos uživo biće dostupan na FB stranici Mensa Srbije, a prenos će biti i na našoj Reverie stranici. Pridružite nam se na ovom zanimljivom predavanju i otkrijte kako da ostanemo mentalno zdravi i na koji način stručnjaci savetuju da prevaziđemo trenutnu situaciju u kojoj se svi nalazimo.
O predavačima
Maša Karleuša Valkanou MSc psiholog i psihoterapeut Maša je MSc psiholog, sistemski porodični terapeut, psihoanalitički psihoterapeut za decu i adolescente u superviziji i aplikant Psihoanalitičkog društva Srbije sa više od 12 godina iskustva rada u institucijama za mentalno zdravlje, kod nas i u inostranstvu. Trenutno živi u Dubaiju i radi na klinici “Thrive Wellbeing Centre”, a jedan je od direktora Centra za psihologiju, edukaciju i psihoterapiju Reverie u Beogradu. Maša radi sa decom, adolescentima i odraslima koji se bore sa različitim psihičkim poremećajima, kao i sa uspešnim, visoko funkcionalnim individuama koje se suočavaju sa izazovima u svom životu. Maša je član Mense Srbije od 2004. godine, a 4 godine bila je u predsedništvu Mense.
Fedor Munižaba MSc klinički psiholog i psihoterapeut U Mensi Srbije svojevremeno obavljao sledeće funkcije: Potpredsednik udruženja, Koordinator komisije za testiranja, voditelj testiranja. Član ekspertskog tima Instituta za psihologiju, psihoterapiju i edukaciju Reverie. Ima višegodišnje terapeutsko iskustvo sa vrlo različitim emocionalnim izazovima klijenata, koji svoje zadovoljstvo između ostalog pokazuju i kontinuiranim preporukama.
Goran Tomin, MSc klinički psiholog i psihoterapeut U Mensi: voditelj testiranja. Takođe, godinama obavljao funkciju Koordinatora komisije za testiranja i Koordinatora lokalne Mense Pančeva. Poseduje značajno iskustvo u kriznim intervencijama. U martu ove godine osnovao regionalnu asocijaciju psihologa za besplatnu psihološku prvu pomoć građanima iz ex-Yu.
Porodica i porodični odnosi, izuzetno važna tema za svakoga od nas. Odgovore na temu: “Kako je dva meseca karantina izmenilo porodične odnose?” daće nam specijalni gosti, Nevena Čalovska Hercog, psihijatar, porodični psihoterapeut, osnivač i predavač u Asocijaciji sistemskih terapeuta, profesor na Fakultetu za medije i komunikacije i Radmila Vulić Bojović, klinički psiholog, porodični sistemski terapeut, trener i supervisor naši najveći autoriteti u oblasti porodice. Razgovor će voditi Maša Karleuša Valkanou, psiholog i sistemski porodični terapeut.
Pričaćemo o porodici, o svim onim lepim stvarima koje ona donosi, ali i šta kad porodični odnosi postanu teški, destruktivni, a dotaćićemo i važnu temu nasilja u porodici i kako se zaštititi. Budite sa nama u četvrtak, 21.05. u 19 sati. www.facebook.com/events/634019853818576/
Kako ljudi podnose situaciju sa korona virusom? Ne postoji univerzalni odgovor na pitanje o podnošenju situacije zato što ljudi veoma individualno reaguju na događaje. Skoro nikada događaj sam po sebi ne može biti uzrok neke reakcije pojedinca, već je uzrok pre svega naše lično tumačenje događaja koje je u skladu sa našim znanjima i vrednosnim sistemom, kao i naš sopstveni izbor ponašanja u skladu opet sa našim znanjima i veštinama, a po tome se svi razlikujemo.
Kako situacija sa korona virusom utiče na psihu ljudi? Situacija sa korona virusom podstiče reakcije koje su u skladu sa našim stavovima. Svi stavovi u opštoj populaciji imaju raspodelu po takozvanoj “U” raspodeli, što praktično znači da su uglavnom ekstremni, a da mali broj ljudi zauzima umeren stav. Isti je slučaj i sa korona virusom. Prevedeno u sadašnje stanje to znači da će ljudi najčešće ili zauzeti stav da je sve u javnosti prenaduvano i da nema čega da se plaše, ili će sa druge strane da počnu vrlo opsesivno i kompulzivno da preduzimaju rigidne higijenske mere kako bi se “100%” zaštitili. Razumna i korisna reakcija je emocija umerenog straha, koji će nam pomoći da povećamo pažnju, ali su ljudi nažalost i skloni preterivanju, što je dobro prepoznati kod sebe.
Da li su ljudi skloni da potcenjuju svoje mogućnosti u kriznim situacijama? Postoje ljudi koji potcenjuju, zatim oni koji precenjuju i na kraju oni koji imaju realističnu predstavu o svojim mogućnostima, a ista takva raspodela među ljudima je i u kriznim situacijama kao što je situacija sa korona virusom. Što je osoba anksioznija (naročito ako je u pitanju zdravstvena anksioznost), imaće više bazičnog potcenjivanja svojih mogućnosti i ona će preduzimati ekstremnije mere “zaštite” kako bi dosegla željeni (često nerealni) nivo sigurnosti.
Da li anksioznost može da onemogući normalne i konstruktivne reakcije u kriznim situacijama? Anksioznost je upravo reč koja je smišljena da bi opisala onu vrstu strahova koji nisu primereni i funkcionalni. Normalan strah i umerena zabrinutost su zdrave i poželjne emocije koje stimulišu konstruktivne reakcije (i bez tih emocija ljudska vrsta ne bi mogla da preživi), a anksioznost (neutemeljeni, ili realni ali preterani strah) je emocija koja stimuliše nefunkcionalna ponašanja.
Kakve aktivnosti bi trebalo preduzeti da se negativni efekti na psihu umanje? Aktivnost koja bi najviše mogla da pomogne je edukacija, dakle informisanje sa pouzdanih i kredibilnih izvora. Nije svaka informacija isto što i znanje i zato je jako važno odakle preuzimamo informacije, jer neke informacije mogu da predstavljaju čak i anti-znanje ili irelevantno znanje, pa je od presudnog značaja kvalitet izvora. U tom smislu i sami stručnjaci moraju veoma da povedu računa o tome šta i kako govore, jer njihovi iskazi mogu značajno da poboljšaju razumevanje situacije ili sa druge strane da zbune javnost ili čak da kompromituju struku u očima prosečnog konzumenta informacija.
Zdravstvene pretnje stvaraju strah koji je veći od svih drugih strahova. Kako ga prevazići? Svaki strah ima i neke zajedničke elemente i svim sa drugim strahovima. U proceni pretnje jako je važno da pored procene mogućnosti najgore posledice (na pr. smrt) uzmemo u obzir i procenu verovatnoće. Strah je obično jači i u većoj meri onesposobljavajuć kada u razmatranje uzmemo samo mogućnost, a značajno može da se redukuje kada u obzir uzmemo i realnu verovatnoću.
Kako pomoći deci da bolje razumeju šta je corona virus
Pandemija corona virusa dovela je do normalne i očekivane uznemirenosti kod građana i povećala komunikaciju na temu zdravlja, faktora rizika i zaštite. Odrasli gledaju vesti, međusobno pričaju, daju savete jedni drugima i podršku. Deca čuju samo deo vesti iz emisija, sekvencu razgovora roditelja, vide bolnice, maske, karantine na TV, dosta toga ne razumeju a osećaju anksioznost i strah odraslih. Iz svih tih segmenata deca prave priču koja možda nije tačna, koja je često predimenzionirana i u skladu sa njihovim magijskim mišljenjem i koja može još više da ih uznemiri i uplaši.
Važno je za početak da roditelji, jezikom koji je prilagođen uzrastu deteta, pričaju sa decom o virusu. Razgovor je važan zbog psihičkog zdravlja deteta – znajući šta je corona dete dobija ime za svoj strah i samim tim dobija kontrolu jer ima informacije sa čim se bori i kako treba da se zaštiti, dobija dozvolu da pita i priča o svemu što ga zanima sa odraslima.
Razgovor je važan i zbog fizičkog zdravlja deteta – razumejući i usvajajući mere opreza dete i samo izbegava rizične situacije (npr ne buni se kada mu roditelji stave masku u prevozu) i štiti se (ne rukuje se i ne ljubi sa drugima).
Kako treba sa decom razgovarati o virusu u zavisnosti od uzrasta:
Deci predškolskog uzrasta treba jednostavnim jezikom, kratko i bez puno detalja, objasniti da su se neki ljudi, u raznim zemljama, razboleli od novog virusa, da se on može preneti kada smo blizu nekoga ko je već bolestan i kija, kašlje u našem pravcu ili se ljubimo sa njim, rukujemo…(možete im pokazati jednostavne animirane slike koje se mogu naći na internetu). Objasniti deci da je zato važno da se ne viđamo sa puno ljudi, da se trudimo da ne pipamo lice i da ne stavljamo ruke u usta, oči, jer onda virus sa ruku uđe u naše telo. Možete napraviti poređenje sa bilo kojim gripom koje je dete imalo pa nije išlo u vrtić, ili kada je neki drugar bio bolestan pa niste išli kod njega da se ne zarazite. Objasniti detetu da se zato neko vreme neće ići u vrtić i da je važno da peremo češće ruke. Pokazati detetu slikice kako se peru ruke, pokazivati mu na našem pimeru, brojati do 20 da bi dete znalo koliko ruke treba prati, ili mu staviti mali peščani sat ili štopericu da mu bude zabavno.
Deci u mlađim razredima osnovne škole treba malo detaljnije objasniti o virusu, pošto su oni verovatno već dosta toga čuli od odraslih, vršnjaka, ili preko TV i drugih medija. ). Pitati ih šta su oni čuli o virusu i šta pričaju njihovi vršnajci kako bi mogli da im pomognete da razdvoje istinite od neistinitih podataka koji su tu često samo da zaplaše i podignu anksioznost. Reći im kako se virus zove, objasniti im šta znači pandemija, ako pokažu radoznalost pokazati im snimak kako se virus prenosi (prilagođen uzrastu, animirani). Više staviti naglasak na akciji koje ljudi čine da bi se zaštitili, i objasniti ulogu karantina, maski, rukavica. Konkretne stvari koje štite daće deci osećaj kontrole i smanjiće njihovu bespomoćnost.
Deca u višim razredima osnovne škole i srednjoj školi su dovoljno kognitivno zrela da sa njima možete pričati ozbiljnije, na sličan način kao i sa drugim odraslima. Važno je da im date tačne, jasne i relevantne informacije, jer oni već o svemu mogu i sami da vide na internetu, a krivljenje informacija samo će pojačati njihovo nepoverenje u vas i u sistem.
Odrasli, s obzirom da su imali više iskustva u životu i suočavali su se sa nekim teškim situacijama i gubitcima obično više brinu nego deca. Deca prate odrasle, osećaju njihovu brigu i ako su roditelji dosta anksiozni oko novonastale situacije biće i deca. Svojim jasnim i smirenim objašnjenjem i ponašanjem u toku dana pomoćićete i deci da se osete sigurnije.
Deca vole strukturu i rutinu tako da je bitno da svaki dan ima ritam i red, bez obzira što se ne ide u školu/vrtić. Napravite raspored šta će se raditi u toku dana, kada je vreme za čitanje, domaće zadatke, sport, zabavu. Uključite ih u kućne aktivnosti, igrajte društvene igre, čitajte im, crtajte, nađite na internetu razne edukativne materijale.
Omogućite deci da se vide online sa svojim drugarima, da bi održali kontakte i mogli sa svojim vršnjacima podele neke teme ili pitanja. Naravno, bitno je i korišćenje interneta svesti na razumnu meru, i ono ne bi trebalo da u značajnoj meri bude veće nego tokom drugih radnih dana.
Važno je znati i da deca različito reaguju, te će neka biti u strahu i povišeno anksiozna i oprezna (češće će prati ruke, pitati o virusu, plašiti se izlaska napolje), neka će se braniti humorom (kao i odrasli deliće slike i šale na račun virusa, zadirkivaće jedni druge –“dobićeš koronu”), treći će negirati problem (uvek će imati neki kontraargument kada se priča o virusu kako bi umanjili značaj, neće slediti uputstva roditelja, tražiće uporno da idu kod drugova ili da im neko dođe), četvrti će tragati za informacijama i pokazivati povišenu radoznalost jer će im znanje davati osećaj kontrole….
Način na koji dete reaguje zavisi od njegovih crta temperamenta, od iskustava koje je do sada imalo, od odnosa sa roditeljima i drugim značajnim ljudima/vršnjacima. Roditelj je tu da se uskladi sa detetovim načinom reagovanja, da ga ne kritikuje što se plaši, plače ili se ruga strahu drugih i pruži mu podršku i sigurnost.
Moderator: Jelena Isajlović
Maša Karleuša Valkanou MSc psiholog i psihoterapeut
