Samopouzdanje i kako ga razviti kod dece

Šta je samopouzdanje i koji su znaci da dete ima manjak samopouzdanja?

Samopouzdanje utiče na mentalno zdravlje, uspeh u životu i lični doživljaj sreće. Ljudi sa visokim samopouzdanjem se bolje nose sa problemima, imaju više energije, bolju motivaciju, bolji akademski uspeh, značajnije društvene odnose, veću snagu da se nose sa teškoćama života, kao i uopšteno prevladavanje pozitivnih osećanja. Osobe sa niskim samopouzdanjem pokazuju manju sposobnost prevladavanja teškoća, imaju više konflikta sa drugima i često se osećaju nemoćno prema stresu koji život nosi.   

Samopouzdanje je osećaj sopstvene vrednosti koji uključuje procenu vrednosti sopstvenog tela, fizičkog izgleda, fizičke snage, a zatim kognitivnih sposobnosti, različitih veština, kao i opažanje sopstvene vrednosti u očima drugih i osećaj moći u socijalnoj grupi koja nam je važna. 

Deca sa niskim samopouzdanjem će pokazivati nesigurnost, neće uživati u društvenim aktivnostima, biće im teže da steknu prijatelje, mogu da se osećaju usamljeno, više su ljubomorna, više se porede sa drugima, pokazuju stidljivost, ne podnose lične greške, izbegavaju da isprobaju nove stvari i osećaju se uznemireno suočeni sa promenama. 

Kako se gradi samopouzdanje? 

Kako deca stiču osećaj sopstvene vrednosti je veoma važno pitanje, jer je pokazano da je samopouzdanje važan faktor koji određuje budući uspeh u životu, kako profesionalni, socijalni, tako i osećaj vlastite sreće. 

Nedostaci u izgradnji slike o sebi su posledica specifičnog odnosa koje dete ima sa svojim roditeljima ili ljudima koji su ga odgajili. Rani odnos između majke i deteta služi kao bazični program na osnovu koga će se postaviti forme budućih odnosa. Postoji više različitih načina na koji rane interakcije utiču na buduće samopouzdanje deteta. 

Da bismo razumeli kako primarna veza između majke i deteta formira njegov osećaj sopstva, moramo razumeti da za početak beba ne može da preživi bez odraslog koji brine o njoj. Iz evolucionih razloga, kada se beba rodi ona formira zdravu simbiozu sa svojom majkom (ili ako majka nije dostupna sa drugom osobom koja brine o detetu). Majka i beba čine jedinstvenu celinu tokom prve godine bebinog života. Majka drži bebu, hrani je, utopljava i brani od potencijalnih opasnosti. Beba će pokazati veliku uznemirenost kada se odvoji od majke, što je biološki ispravno, jer beba bez nje ne bi mogla da preživi. U ovoj prvoj fazi života beba još uvek ne gradi samopouzdanje, ali gradi osećaj poverenja i sigurnosti koji igra veliku ulogu u kasnijem osećaju samopouzdanja. Ako je roditelj topao, brižan, voli bebu, može da razume i zadovolji bebine potrebe, beba će izgraditi osećaj poverenja u ljude i spoljašnji svet. Ako je roditelj iz bilo kojeg razloga nedovoljno psihički zdrav da pruži detetu negu i sigurnost, to je prvi korak u budućem narušenom samopouzdanju. 

Druga jako bitna stanica na putu izgradnje zdravog samopouzdanja je momenat kada se dete odvaja od majke. Kada dete počinje da hoda, istražuje, povezuje se sa drugim ljudima u okviru porodice ili van nje, to može predstavljati izazov za majku. Ona mora da otplače razbijanje predivnog jedinstva sa detetom. Dete takođe ima teškoće da napušta majku, iako ga unutrašnji razvoj nagoni na to. Da bi počelo građenje samopouzdanja malo dete mora da se odvoji od voljenog roditelja. Ovo je druga prekretnica na putu gde stvari mogu poći naopako. Roditelj može biti veoma brižan i pun ljubavi, ali ako nije sposoban da se odvoji od svog deteta, naštetiće njegovom razvoju. Anksiozne, preplašene i zabrinute majke usporavaće ovo odvajanje i time staviti dete u poziciju zaostajanja u odnosu na prirodan razvoj. Dete će bez greške upiti sve majčine strahove i brige i zaključiti da ne može da preživi bez nje, da ne može da se osloni na sebe i da nije sigurno van njenog krila. 

Treći važan put koje dete prelazi u razvoju sopstvenog samopouzdanja je identifikacija sa njegovim roditeljima. Na kraju simbiotičke faze prve godine, drugi roditelj postaje veoma važan, kao i drugi članovi porodice. Dete se identifikuje najviše sa roditeljem istog pola, ali nekad i suprotno. Način na koji se roditelji nose sa teškoćama života, dete će prihvatiti kao šeme sopstvenog iskustva. Deca su veoma vešta u razumevanju nesvesnih aspekata roditelja, tako da će kopirati skrivene roditeljske aspekte mnogo pre nego one kojima roditelj želi da ih nauči na svesnom nivou.  

Četvrti veoma bitan aspekt formiranja samopouzdanja se stvara tokom različitih iskustava socijalizacije, odnosima sa braćom i sestrama, drugarima i drugim osobama van porodice. Poslednjih decenija je epidemija prezaštićujućeg roditeljstva u kojima roditelji veštački naduvavaju osećaj samopouzdanja deteta. Dete se tretira kao “car na tronu”, hvaljen za prosečna dostignuća, očekivana za vršnjačku grupu. Kada takva deca uplove u realan život ostaju šokirana razlikom u tretmanu kod kuće i u stvarnom svetu. Veoma je važno da deca steknu zdrav osećaj sopstvenih sposobnosti i da ne razviju zavisnost od pohvala. 

Zašto u okviru iste porodice neka deca nemaju samopouzdanje, a druga su veoma sigurna u sebe? 

Deca mogu odrastati u istoj porodici, sa istim roditeljima, ali nikad ne mogu imati istu poziciju u okviru porodice. Svako dete ima veoma specifičnu ulogu bez obzira koliko se roditelji trudili da ih tretiraju isto.

Pozicija prvog deteta je specifična, odvlači najviše roditeljske pažnje, ali i roditeljske nesigurnosti i nedostatka iskustva. Nekad drugo dete može biti nosilac najveće vezanosti sa majkom koja možda nije bila spremna za prvo dete. Najmlađe dece takođe nosi posebno značenje, u nekim porodicama kao najžilavije i sposobnije, a u drugim najviše zaštićeno i produženo infantilno. Bebe sa druge strane donose i nešto svoje na sto, imaju svoj temperament koji izaziva različite roditeljske odgovore.

Roditeljske projekcije nisu iste za svako dete, a mogu zavisiti i od pozicije roditelja u sopstvenoj porodici. Braća i sestre utiču na dečije samopouzdanje. Ako je jedno dete samopouzdano, sposobno i dominira, drugo može da razvije osećaj nemoći, nesigurnosti i manje vrednosti u odnosu na porodičnu zvezdu.  

Da li će deca da prerastu nisko samopouzdanje ili se treba obratiti za pomoć?

Samopouzdanje se gradi veoma rano u životu deteta, kao rezultat prisutnih faktora, iako slučajni životni doživljaji mogu uticati na razvoj, kratkotrajno ili dugoročno. Nažalost, nema razloga da mislimo da će dete sa niskim samopouzdanjem spontano postati svesno sopstvene vrednosti. Izuzetak su tinejdžeri koji po pravilu imaju strašan pad samopouzdanja u pubertetu koji se može iskazati niskim samopouzdanjem ili potpuno suprotno lažnim preteranim samopouzdanjem. Ovaj proces je noramalan u adolescenciji i očekivano je da se sa odrastanjem stvari vrate na početne vrednosti koje je dete imalo.  

Ako dete pokazuje manjak samopouzdanja u blagoj meri, roditelji se mogu raspitati o roditeljskim stilovima koji pomažu razvoju njihovog deteta. Ako dete pokazuje veoma nisko samopouzdanje, kao na primer socijalnu anksioznost, strah pri odvajanju, nestrpljivost i netrpeljivost prema sopstvenim greškama, teškoću u sklapanju prijateljstva, odbijanje u učestvovanju u aktivnostima, odbijanje novih aktivnosti i uznemirenost promenama, preporuka je da se dete uputi na psihoterapiju. Psihoterapija je divna razvojna prilika za svako dete, a naručito za ono koje oseća teškoće i pati. 

5 načina da odgajite samopozdano dete

  1. Mislite o sopstvenom samopouzdanju

Srećan (zdrav) roditelj je dobar roditelj. Ako roditelj ima problem sa samopouzdanjem, vrlo je verovatno da će se ono ogledati i u detetu. Kada je roditelj svestan sopstvenih teškoća, može tražiti pomoć za sebe, a pomažući sebi, roditelj najviše pomaže sopstvenom detetu.  

  1. Imajte poverenja u svoje dete (ne na rečima, već u srcu). 

Prezaštićujući roditelj ne veruje da je dete sposobno da obavlja razne stvari koje su odgovarajuće njegovom uzrastu. U današnje vreme mnogi roditelji bi bili šokirani kada bi znali norme razvoja i šta se od detete očekuje u određenom uzrastu, jer se poslednje decenije neguje prezaštićujući roditeljski stil.  

  1. “Neka ja ću” bacite kroz prozor

Na sve načine se suzdržite da uradite stvari umesto svoje dece. Možda mislite da je to za njih pomoć, a zapravo uskraćujete dete za vredna razvojna iskustva, činjenja grešaka i ponovnih pokušaja koji su bitni za zdrav razvoj. 

  1. Ne naduvavajte dečija postignuća

Realnost je težak studija i niko se od nje ne možete spasiti. Važno je da hvalite svoje dete, ali koliko zaslužuje. Ne treba da pohvalite dete ako je opralo zube, jer je to normalna stvar koja se od njega očekuje. Posmatrajte ga, uvidite ekstra uložen trud, njegove talente i istaknite stvari u kojima dete postiže više nego što je to uobičajeno. Vaše roditeljstvo treba da bude u skladu sa svetom u kojem dete živi. Gradite strpljenje i ulaganje truda kod deteta, kao i otpornost u situacijama nevolje i frustracije.

  1. Pokazujte ljubav, ali postavite i jasne granice 

Volite svoju decu, ljubite ih, grlite, pričajte sa njima, cenite ih i poštujte. Koliko je važan taj deo, isto toliko je važno da im postavite jasne granice. Bez granica, deca se ne osećaju sigurno i zaštićeno. Nemojte davati deci lažni osećaj moći, svima treba da bude jasno da je odgovornost i moć odluke kod odraslih, u roditeljskom paru koji se jedinstven i koji dete ne može da kontroliše. Iako ni jedno dete ne voli da čuje ne i da prihvati ograničenja njegovih želja, jedino tako se dete oseća sigurno, što je važan aspekt njegovog sopstvenog samopouzdanja. 

Maša Karleuša Valkanou

SINDROM OTUĐENJA OD RODITELJA

Razvod braka za porodicu u kojoj se događa je stresno iskustvo, koje kod većine dece i roditelja koji su suočeni sa novonastalim uslovima izaziva intenzivne emocionalne reakcije.

Neki roditelji uprkos vlastitom emocionalnom stanju tokom razvoda, imaju kapaciteta i nalaze način da pruže adekvatnu podršku deci. Nažalost, neki se i sami teško suočavaju sa činjenicom razvoda braka pa samim tim je otežan odnos sa decom i bivšim partnerom, čime razvod postaje još teže i zahtevnije iskustvo.

Svest male dece o porodičnim odnosima je jako mala i oni teže ka tome da pronađu sigurne odnose u neposrednim porodičnim situacijama. Nakon odluke o razvodu, porodični sistem kakav je prethodno postojao u glavama svih članova porodice se raspada, svako od članova počinje da razvija novu priču na osnovu prethodnog zajedničkog iskustva. Tada su neke jednostavne stvari deci važne. Recimo, jedna od njih je pomoći im da razviju osećaj poznavanja, kada god roditeljima može da se pomogne da razjasne dvosmislenost, to će verovatno pomoći detetu da razvije osećaj selfa.

Na primer, ako se detetu kaže šta se događa i pomogne da stvori priču koja mu odgovara, dajući mu osećaj da ima mesto u procesu, onda ono može da u svojoj glavi preuzme kontrolu nad nepredvidljivošću događaja. Drugo, naknadna procena dece pokazuje veće stope uspešnosti kada roditelji prestanu da se svađaju jedno s drugim, i suzdržavaju se da to rade pred decom tokom perioda neposredno posle razvoda. Treće, redovan i pouzdan kontakt sa roditeljem koji je van kuće je važan.

U kliničkom radu sa decom i porodicama, retko se vidi da se bilo kom od ovih faktora posvećuje prava pažnja. Primećuje se da u situacijama, kada se dešava da odnos između roditelja nakon razvoda bude otvoreno neprijateljski, sa stalnim svađama na tačkama pristupa ili dugotrajnim sudskim raspravama javlja se problem u razvoju i održavanju afektivnog vezivanja.

Kada se razgovara o odsutnom roditelju to može često biti sa negativnom konotacijom, direktno izraženom negativnom emocijom, i diskvalifikacijom detetovog doživljaja odsutnog roditelja. Dete ovo može da doživi kao napad na deo sebe u svojoj unutrašnjoj odanosti odsutnom roditelju, i da bude provocirano da reaguje odbrambeno ili napadom u samoodbrani, što često dovodi do agresije i nasilja.

Dakle, dešava se da pored nesuglasica i osnovnih poteškoća tokom razvoda, neki partneri naročito oni koji su visoko konfliktni u svoj sukob uključuju i koriste decu kao sredstvo za pobedu na partnerom, koristeći se manipulativnim obrascima. U nekim ekstremnijim situacijama može se razviti ,,sindrom otuđenja od roditelja”.

O ovom sindromu, prvi put je pisao psihijatar Ričard A. Gardner. Radi se o sistematskom nastojanju jednog roditelja da distancira dete od drugog roditelja, da potpuno amputira iz života deteta, angažujući ga u procesu uništavanja afektivnih i porodičnih veza koje su nekad postojale. Partner koji se teže nosi sa odlukom o razvodu braka pokušava svoju ljutnju, razočarenje i povredu preneti na dete/decu, sa ciljem da se na taj način osveti partneru i otuđi ga od dece. Radi se o nemogućnošću tog partnera da se sopstvena povređenost razdvoji od potreba deteta koje su različite od toga. Reč je o nizu aktivnih ponašanja, verbalnih i neverbalnih poruka roditelja koji detetu šalju negativnu poruku o drugom roditelju sa ciljem njegovog isključivanja iz života deteta, iako za to ne postoji razlog koji proizilazi iz odnosa roditelj- dete.

Postojanje sindroma najbolje se može videti ukoliko postoje sledeće manifestacije: ocrnjivanje, dete navodi da mrzi jednog roditelja negirajući pozitivna iskustva koja su imali sa njim; racionalizacije za odbacivanje roditelja, jednog roditelja vide kao savršenog, bez ijedne mane, a drugog kao lošeg i navode samo mane; naglašavaju svoju volju u odlučivanju i postupanju prema roditelju kojeg odbijaju; nedostatak empatije prema roditelju kojeg odbijaju; uvek su na strani otuđujućeg roditelja, ne žele da čuju argument roditelja kojeg odbijaju; često koriste fraze iste kao i otuđujuć roditelj; odbijanje proširene porodice otuđenog roditelja… U procesu otuđivanja često učestvuje i šira porodica.

U ovakvim slučajevima se radi o emocionalnom zlostavljanju i to može imati dalekosežne posledice. Takve posledice mogu uticati na razvoj detetovog samovrednovanja i identiteta, mogu dovesti do poremećaja ponašanja, depresivnosti, slabijeg školskog uspeha, delikvencije, sklonosti ka drogama i alkoholu, osećaju krivice … Što duže traje teže se koriguje. Takva ponašanja mogu da se promene kada otuđeno dete ponovo uspostavi emocionalnu vezu sa drugim roditeljem.

Dragana Đorđević
Psiholog