Prevencija suicida

Samoubistvo, suicid (lat. sui – sebe, occidere – ubiti) je aktivni ili pasivni autodestruktivni čin u kojem čovek svesno i namerno oduzima sebi život, zbog različitih motiva. Prema psihoanalizi samoubistvo  je čin pobune ega protiv tiranskog superega i, istovremeno, poslednji pokušaj zadobijanja njegove naklonosti. Mnoge osobe reaguju suicidalnim idejama u kriznim situacijama, a da mogu proći godine da ih ne ostvare. Nekad se okolini čini da osobe koriste suicidalne intencije da bi izazvale pažnju okoline. Ipak, na svaku suicidalnu težnju treba na vreme obratiti pažnju. Postoji više podela suicida prema motivu, prema tipu, načinu izvršenja.

Kroz ljudsku istoriju samoubistvo je shvatano i prihvatano na različite načine u zavisnosti od epoha, ljudskih grupa, kultura i religija. 

U praistorijskom periodu samoubistvo je bio čin kojim je pojedinac pomagao grupi da preživi tj. da sačuva hranu. Platon je samoubistvo osuđivao, nazivajući ga sramotnim činom.  Stoici dopuštaju samoubistvo ako je „racionalni rastanak sa životom“, na primer iz patriotskih razloga ili zbog neizlečive bolesti. Japanci vekovima poštuju samoubice i prema samoubistvu postoji prihvatljiv i odobravajući stav. 

Istorija beleži mnoge slavne samoubice, među umetnicima – Van Goga, državnicima, vladarima i vojskovođama – Sardanapala, Nerona, Marka Antonija, Stevana Sindjelića, Gebelsa, Geringa, Hitlera, Salvadorea Aljendea, književnicima – Majakovskog, Jesenjina, Džeka Londona, Virdžinije Volf (koja je napunila džepove svog kaputa kamenjem i mirno krenula ka reci kraj kuće), Hemingveja, u čijoj je porodici postojao veliki broj samoubistava. Zna se i da je Hemigvej pred kraj svog života pio čak i do tri flaše viskija sa šakom lekova. Ritualna samoubistva češća su u sektama, pod snažnim uticajem induktora.

I pored brojnih pokušaja teško je naći biološku osnovu za samoubistvo. Utvrdjeno je da umanjenje centralne seratoninske akcije ima udela u suicidalnom ponašanju. Primećeno je da niske koncentracije metabolite seratonina, 5 hidroksi-indolsirćetnekiseline u cerebrospinalnoj tečnosti povezane sa suicidalnim ponašanjem.

Samoubistvo predstavlja jedan od vodećih uzroka prerane smrti koju je moguće sprečiti. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO), samoubistva su jedan od vodećih uzroka smrti širom sveta. U Srbiji stopa samoubistva je izuzetno visoka (19,5 %) i svrstava nas na 13. mesto u svetu.

Rizik od samoubistva kod zavisnika psihoaktivnih supstanci je 14 puta veći nego nego u opštoj populaciji.   Kod bolesti zavisnosti  učestalost suicida je 20%, a kod depresije 15%. Posebno je zanimljivo da je ½ pacijenata koji su pokušali suicid bilo u kontaktu sa lekarom poslednjih mesec dana koji je prethodio suicidu (bilo koje specijalnosti ) a da nisu pričali o tome. S tim u vezi lekar mora znati da pitanja koja se postavljaju vezana za suicide NE povećavaju rizik od suicida. Šta vise, sve pacijente koji se ispituju psihijatrijski treba pitati o suicidalnosti da bi se ustanovio stepen rizika, ali i zbog činjenice da takva pitanja smanjuju napetost. A pacijent oseti olakšanje i razumevanje. Osećanje nelagode pri tome nije retko ali je svest o nelagodi korisna i pomaže lekaru da suicidalnost ne ignoriše i ne poriče.

Rizik se utvrdjuje pitanjima koja pokrivaju najpre životnu istoriju a zatim aktuelni period. Da li ste ikada u životu pokušali da se ubijete? Da li Vam se sada život čini besmislen? Da li razmišljate o samoubistvu (imate “crne misli”). Da li planirate da oduzmete sebi život? Da li razmišljate o načinu, mestu, okolnostima? Da li ste pokušali da se ubijete u proteklih mesec dana? Da li ste se samopovredjivali?

Značajni faktori u proceni rizika je i podatak o ranijim pokušajima, pol i starost (veći rizik kod starijih muškaraca), psihosocijalni faktori (nedavni gubitak, krizna situacija), prisustvo suicida u porodici, pristupačnost smrtonosnih sredstava.  

Mnogi filozofi ne samo psihijatri su raspravljali o tome da li je čovek gospodar svog života i da li ima pravo da ga sam sebi oduzme kao i to da li je samoubistvo kukavički čin ili je pak za to potrebna hrabrost. Seneka je govorio,  “Nek nas vode i mudrost i hrabrost da se svoje egzistencije oslobodimo čim nam postane teret”. A ja bih ovo izlaganje  završila Sokratovim rečima. “Čovek je u životu kao na straži i svoje mesto ne sme da napusti”.  Vodimo računa o svom životu i jedni o drugima.

Dr Marija Dabetić
Specijalista psihijatrije i psihoterapeut pod supervizijom