Autor članka: Fedor Munižaba
Psiholog i psihoterapeut
Neverstvo, preljuba, prevara, brakolomstvo, afera, i sl. su termini koji se naizmenično koriste, a u užem smislu označavaju seksualni odnos koji jedna osoba ima sa nekim, ko nije njen (njegov) primarni partner (stalni, regularni, javni, dugoročni, itd.). Ipak nevernost je teško definisati, jer se definicija neprestano širi u današnje vreme. Na primer nekada je monogamija značila jedan partner za ceo život, a danas monogamija znači jedna osoba dok smo sa njom (one at the time). Mnogi danas kažu „ja sam monogaman u svim mojim vezama“. Danas se nesumnjivo postavlja pitanje da li je neverstvo ako govorimo o gledanju pornografskog filma, o razgovoru sa bivšim partnerom sa kojim ste se konektovali na Facebook-u, da li je neverstvo “chat”, korišćenje aplikacije za upoznavanje, poljubac, ili masaža sa happy ending-om, itd. Gde tačno podvlačimo liniju je jedno od težih pitanja razgraničenja nevernosti danas, i za sada nema jasnog i opšteprihvaćenog odgovora. Ono, oko čega svakako nema sumnje, je da je uža definicija (fizički seks) svima jednoznačna i jasna, i predstavlja neverstvo.
Uprkos svim pomenutim nejasnoćama, ipak postoje jasni znaci koji pomažu razumevanju afera. Na prvom mestu je „tajnost“. Sve je u vezi sa neverstvom organizovano pod velom tajni. Afera nije pitanje samo odstupanja od monogamije, već je i pitanje prekršaja dogovora (psihološkog ugovora), poverenja. Tako da je „tajnost“ centralni element, a pored tajnosti, u prevaru je svakako uključen i određeni nivo emocionalne upletenosti.
Nevernost postoji od kad i brak, ali isto tako od početka postoji i tabu protiv nevernosti. Ovaj fenomen je široko rasprostranjen i nađen je u mnogim kulturama i u raznim epohama. Od mnoštva pitanja u vezi sa ovom intrigantnom teme, dva se posebno nameću, a to su: koliko ljudi to radi i zbog čega? U ovom skraćenom prikazu pozabavićemo se samo prvim pitanjem (koliko?) a u nekom narednom tekstu ćemo se šire upustiti u problematiku.
Za sada nema jasnih naučnih pokazatelja koliko osoba čini preljubu u opštoj populaciji, jer istraživanja nude dosta različite podatke. Neke studije na internacionalnom uzorku nude brojke od 40-60%. Ubedljivo najčešće se pojavljuje brojka između 15% i 25%. Neka od skorijih istraživanja sugerišu da u američkoj populaciji to čini između 11-69%. Od prosečnih parametara za bračne parove u SAD pominje se da se okvirno može očekivati da jedan od tri oženjena muškarca i jedna od pet udatih žena ima bar jednu vanbračnu aferu tokom života. U Francuskoj populaciji podatak za žene koje su neverne (ne samo one u braku) iznosi 33%. Uprkos postojanju fenomena, veći broj urađenih studija navode na zaključak da većina nas ipak ne vara svoje partnere. Od brojki je takođe zanimljivo da približno 20% populacije (sa severnoameričkog kontinenta) priznaje svom terapeutu da je najmanje jednom počinilo preljubu. Više od polovine onih koji odlaze na partnersku psihoterapiju, kao razlog navode razrešavanje konflikata koji proizilaze iz neverstva.
Isto tako istraživanja sugerišu da su muškarci skloniji neverstvu od žena. Ovaj podatak se po pravilu nalazi u studijama, ali ima prostora i za sumnju. Naime isto tako je nađeno da i muškarci i žene često lažu u vezi sa preljubom, i to tako da muškarci lažu u pravcu preterivanja brojki, a žene poriču i minimiziraju. Ovo zvuči prirodno zato što je upravo to očekivano od njih i to u svim kulturama širom sveta.
Muškarci su tokom istorije imali uslovno rečeno „dozvolu“ da varaju, i smišljane su razne teorije da bi „opravdale“ takvu ulogu muškarca, pa se špekulisalo da muškarci “evoluciono” nisu predodređeni da budu monogamni, a da su žene bića stvorena za domaćinstvo. Istinski mi ne znamo šta bi žene radile kada bi imale istu takvu „dozvolu“, i kada se ne bi suočavale sa posledicama koje su značajno drugačije za žene nego što su za muškarce u slučajevima neverstva.
Za kraj zanimljivo je, a možda i prirodno, to kako pojedinci vide udeo odgovornosti za takav čin, jer ko god da je upitan, bilo osoba koja “vara” ili osoba koja je “prevarena”, veći deo odgovornosti pripisuju onom drugom ili okolnostima. Dakle bilo da smo “žrtve” ili “počinioci” takve “nepravde”, mi tražimo i želimo da se osećamo bolje, tako što krivicu pripisujemo drugoj osobi, ili okolnostima (koje nije moguće kontrolisati). Ovaj svojevrsni dupli standard neki istraživači nazivaju “seksualnim licemerjem”. Takođe isti ti istraživači smatraju da problem za potencijalno pomirenje uglavnom predstavlja ovo “seksualno licemerje” odnosno sistematsko prebacivanje odgovornosti na drugog.